Najplemenitiji Novopazarac

Sretao sam zaboravljene duše koje deca i unuci ne posete i po nekoliko godina, a oni sami žive u vrletima Pešterske visoravni, Golije i Rogozne. U početku sam kod ovih ljudi išao sa 200 grama kafe i šećerom u kockama.

U međuvremenu, uspeo sam da probudim ljude, da misle malo i na druge, naročito na one koji nekada nisu imali ništa, a danas bogato žive - priča za „Blic" Novopazarac Hido Muratović koji već 15 godina obilazi sela Pešterske visoravni, Golije i Rogozne i pronalazi ljude na koje ne misli rodbina ni društvo, kao i siromašne kojima je pomoć neophodna.

- Pronalazim dobrotvore, a stekao sam i veliko poverenje kod naroda. Često mi se dešava da me ljudi sretnu na ulici ili u kafečajnici i da mi daju 20, 50 pa i 100 evra da ponesem toj sirotinji. Obično mi kažu: „Daj onome kome najviše treba". Osim lokalnog stanovništva, imam podršku i od naših ljudi koji žive po čitavom svetu, i muslimana i pravoslavaca - priča Hido.

Sve je počelo tako što je Muratović (50) obilazio ova sela da bi kod tamošnjeg stanovništva kupovao stare ćilime, sa sandžačkom mustrom, koje je potom preprodavao u Istanbulu. On je tada, zavirujući u domove u kojima caruju samoća, tuga i beda, shvatio da u tim selima žive ljudi bez struje, koje su zaboravili bližnji, sirotinja koja jedva preživljava, starice koje žive u štali sa kravom.

On je pre nekoliko dana pronašao siromašnu osmočlanu porodicu Elvisa Kurtanovića iz sela Bobovik, koje je samo pet kilometara udaljeno od Novog Pazara.

- Oni žive tako blizu, a opet daleko od svih nas. Elvis je nesposoban za rad jer mu je u 16. godini odstranjen treći režanj pluća, a kasnije je i jetru operisao. Nepismen je, kao i njegova supruga koja ima samo dva razreda osnovne škole. Od šestoro dece, koja su više gladna nego sita, dve devojčice bi trebalo da idu u školu, ali nemaju uslova. Voleo bih da im pomognem da pođu u školu i dobiju zdravstvene knjižice, koje nemaju zbog duga Poreskoj upravi - priča Hido.

Zahvaljujući ljudima dobre volje, Hido je pre par dana ovoj porodici odneo, svojim starim „kecom", dosta hrane i garderobe, a kako kaže, nedostaje im još šporet i frižider.

Nedavno je pomogao porodici Tihomira Babića sa Rogozne, iz sela Rajetiće, da nakon objavljene životne priče dobije novčanu pomoć iz Beograda.

Hido veruje da je humanost nasledio od svog dede Naila Hasića iz sela Dlimeđe, na Pešteru, koji je takođe za života pomagao ljudima, mirio ih kad je trebalo, a u čijoj su kući prespavali brojni putnici namernici. On je 2001. godine dobio plaketu za najplemenitijeg Jugoslovena, a u obrazloženju ove plakete je pisalo da se „nesebično brine o stotinama ostavljenih i zaboravljenih ljudi".

Nakon toliko godina humanitarnog rada, Hido se ljudi kojima je pomogao priseća sa setom, kao roditelj koji priča o svojoj deci.

- Ostao mi je u sećanju 83-godišnji deda iz sela Krnja Jela, na Pešteru, Hajran Turković, koji je ceo život proveo bez struje. On je živeo sam u kućici, a zahvaljujući dobrim ljudima dobio je struju. U selu kod Sjenice sam našao staricu Selimu Honić koja je živela sa kravom u štali. Kada smo joj napravili kuću od 35 kvadrata, rekla mi je da će mi za zauzvrat dati oko ako treba, jer jedino to ima. To su jako potresne životne, ljudske sudbine - kaže ovaj humanista.

Hido se rado seća i starice Milke Vasovć iz sela Kusuriće, kojoj je takođe uveo struju, a koja je nakon toga konstatovala da neće umreti u mraku, ali i pokojne Dragune Martinović iz sela Jerebice, koja je živela 120 godina.

- Draguna je umrla pre 13 godina, a pred smrt mi je ostavila amanet da joj ne zaboravim unuke. I nisam ih zaboravio, obiđem ih makar jednom godišnje, u znak sećanja na njihovu baku, od koje sam mnoge životne mudrosti naučio - kaže Hido.