Tutin sija jače od Pazara

Jedan se snimatelj opštinske televizije iz Tutina našao u Beogradu poslom - snimao je sednice Vlade, Skupštinu… pa se obreo i u zgradi nekadašnjeg SIV. Ali za snimanje u njoj nije imao akreditaciju, i vratio bi se neobavljena posla da ga jedan policajac, slučajno, nije pitao odakle je. A kad je čuo, mimo svih pravila, pusti ga unutra.
Tutinom dominiraju stambeno-poslovni kompleksi kojim bi se ponosio svaki grad u Srbiji. Posle, pita ga snimatelj: "Boga ti, da mi kažeš zašto si me pustio!"
"Dok sam bio u Policijskoj akademiji", kaže mu ovaj, "starešine su nam stalno govorile da ćemo, ako nešto zabrljamo, službovati na kraj sveta, u Tutinu. Pa sam se sažalio…"

I potpisnik ovih redova imao je slične predstave o gradiću na jugozapadu države nam, tristotinak kilometara od Beograda, sada na tromeđi sa Crnom Gorom i Kosovom. "Kad ja tamo, a ono, međutim…"

Odmah da kažem: od Horgoša do Dragaša, na toj liniji, u Srbiji samo Beograd i Tutin imaju javnu podzemnu garažu za stotinak vozila! Kažu da je to zasluga dvojice lokalnih poslovnih ljudi koji su uložili pare, ali i najdugovečnijeg gradonačelnika u Srbiji, Šemsudina Kučevića. Sa svojih 12 godina provedenih na toj funkciji, dok nije sa Sulejmaninom Ugljaninom prešao u Beograd, nadmašio je i čuvenog Bidžu iz Svilajnca. Ali i ostavio trag. Mersid Agović, novinar, priča kako mu je Kučević jednom objasnio svoju viziju: "Hoću da sklonim tarabe iz grada!"
Svaka druga zgrada u širem centru danas ili se gradi ili je završena pre godinu ili dve. I to ne bilo kakva, nego višespratnica u aluminijumu i staklu. Cena kvadrata je 800 evra, a gotovo sve je unapred prodato.

Trgom dominira stambeno-poslovni kompleks kojim bi se ponosio svaki grad u Srbiji, a ispod trga - ona garaža. U pomenutom kompleksu, između ostalog, kafić poput unutrašnjosti nekakve svemirske krstarice, i zubarska ordinacija Izeta Kučevića. Zgradu su podigla dvojica lokalnih biznismena, a koštala ih je preko dva miliona evra. I sve ostalo finansiraju Tutinci. Ova opština je u Srbiji, posle Ivanjice, najbogatija šumom, pa je u poslednjih dvadesetak godina postala najveći centar industrije nameštaja, sa tržištem koje se prostire i na Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu.

I ima još nešto: sad kad je konačno utvrđena trasa autoputa ka Crnoj Gori, i kad se zna da će ova saobraćajnica proći na dvadesetak kilometara od Tutina, Turska je tamo najavila izgradnju industrijske zone. Boljeg podsticaja za ulagače nema. A ulagača ima: računa se da desetak hiljada Tutinaca radi negde u svetu. Vredno radi, jer drugačije tamo ne bi ni opstali.

S ponosom će početi da ređaju imena: Jasmin Grahovac, ugledni broker na Volstritu, pa Almir Rizvanović, mladi arhitekta čiji je projekt pobedio na međunarodnom konkursu za obnovu sarajevske Baš-čaršije... A mimoišli smo se za nekoliko sati, uz obećanje da se jednom obavezno nađemo, sa Nedžibom Sakićem, jednim od vlasnika fabrike nameštaja "Elan MMS", dizajnerom njenih proizvoda, inače akademskim slikarom.

Turska je značajno učestvovala i u finansiranju opštinskog vodovoda, sa dva miliona evra preko Turske agencije za nacionalni razvoj.

Nemoguće je, naravno, ni pored najbolje volje, izbeći sasvim politiku u razgovoru. Ali Albin Gegić, drugi naš sagovornik u Tutinu, takođe novinar, kaže govoreći o uticaju religije na javni život: "Nismo mi Saudijska Arabija ovde." Zabrađenih devojaka na ulicama ima vrlo malo, a vehabija, prema njemu, "nema više od pet". Bošnjaci, inače, u ukupnom broju stanovnika učestvuju sa 98 odsto.

Plakati u glavnoj ulici najavljuju koncert Dragana Kojića Kebe, a pre njega pevale su Karleuša i Nataša Bekvalac... U kafani u Tutinu, muškarci za susednim stolom čuju naš razgovor, i raspitivanje, pa pitaju odakle smo. Kažemo sve po redu, a oni se smeju: "A, vi nama dugujete neke pare!", aludirajući na najavljenu tužbu muftije Zukorlića protiv "Blica" i traženih sto miliona evra odštete.

Kasnije, dok sporo prolazimo gradskim ulicama i čudimo se, i divimo, novim građevinama, kažu, obojica, kako ljudi ne bi ulagali toliki novac da ne očekuju mir i razvoj. Ako je zaista tako, tutinski biznismeni znaju više od većine stanovnika Srbije, koji na budućnost, bar što se razvoja tiče, gledaju sa mnogo manje optimizma. Čak i u Novom Pazaru, od Tutina udaljenom svega tridesetak kilometara.

Pazar, naime, neprikosnoveno drži rekord u najdužem ignorisanju radničkih štrajkova. Zaposleni u kombinatu "Raška" godinama su tražili svoja prava i istrunuli bi u štrajku da jedan od njih nije odsekao sebi prst. Drugi, opet, zakucao je svoju šaku ekserom za sto da bi skrenuo pažnju na protest invalida. Ali duže od svih, od novembra 2005. godine (!) u neprekidnom štrajku su radnici nekadašnjeg ponosa novopazarske privrede, Holdinga "Vojin Popović". Čekajući isplatu zakinutih plata, četvoro radnika je do sada umrlo, a jedan se obesio.

Krajem jula, radnici su zauzeli prostorije svoje mesare u centru grada kad su čuli da neko hoće da je proda za 10.000 evra. "Evo sad, da telefoniram čoveku, doneće 500.000 evra da je kupi!", kaže jedan od radnika koji dežuraju.
Dođe visoka privredna delegacija iz Turske, pomogla bi Pazaru... Opštinski čelnici delegaciju povedu u obilazak pogona tekstilne industrije, a Turci bi meso i ribu, koje "Vojin Popović" može da isporuči.

A tekstila u Turskoj koliko hoćeš...

Kako i zašto, štrajkači ne znaju. Ili neće da kažu. "Koga je moliti, nije ga ljutiti!" Ali, ne mogu da ne pomenu da im je Dinkić u aprilu rekao da su im "vrata njegovog kabineta otvorena i danju i noću". Od tada, nijednom nisu uspeli da do njega dođu ni telefonom.

"Niko o nama ne vodi računa, kao da nismo živi", kažu. Tih dana američka ambasadorka otvorila je svečano rekonstruisanu pešačku zonu. Lepo izgleda sada centar. Jedino mesara "Vojina Popovića", oblepljena plakatima štrči.
Dok se prolaznici ne naviknu...