Koliko košta naša baština

Izgleda da, kada je Novi Pazar u pitanju, ništa ne može da bude jednostavno, niti bez velike buke. A, meni se čini da, čak i onda kada ima dobre volje da se problemi u Sandžaku rešavaju, za tako nešto nema para, vremena, kapaciteta ili znanja. I da je najlakše problem gurnuti pod tepih, da se on nekako čudesno reši sam od sebe ili jednostavno nestane.

Ovih dana se navršava dve godine otkako je privatizovano ugostiteljsko preduzeće Lipa, a sa njim, verovatno su privatizovani i kulturno-istorijski spomenici koji pripadaju otomanskom graditeljskom korpusu. Kažem - verovatno, zato što ni do dan-danas, i pored toga što su građani Novog Pazara tražili odgovor od nadležnih, odgovora jednostavno nema. Ministarstvo kulture je odgovornost prebacivalo na Agenciju za privatizaciju, iz Agencije smo dobijali odgovore koji se mogu okarakterisati kao „okruglo, pa na ćoše", a za lokalnog kupca se pročulo da je preduzeće kupio uz malu finansijsku podršku Darka Šarića. Inače, nekoliko lokala, motela, čuveni hotel Vrbak i (možda) neki od spomenika prodati su za oko 1,3 miliona evra (sic!). Nevladina organizacija u kojoj radim pokrenula je kampanju pod nazivom „Koliko košta naša baština?", prikupljala potpise građana Novog Pazara da se spomenici vrate gradu, napravila konferenciju za štampu u Medija centru u Beogradu (sa koje mediji nisu objavili niti jedan redak), animirali javnost, davali izjave lokalnim medijima, ali do „velike" srbijanske javnosti nismo uspeli da dobacimo.

Ćutanje sa svih strana bi se, verovatno, nastavilo da se ovih dana, usled obilnih kiša, nije urušio deo gradske tvrđave (16. vek), koja je postala simbol grada i, kao takva, dominantna tema gradskog grba. O retkom aktivnom hamamu u Novopazarskoj banji (16. vek), međutim, i dalje se ćuti, dok se lagano urušava, otkako je pre godinu dana ostao bez krova; jugoistočni bastion već pominjane tvrđave godinama se „bogati" vulgarnom novokomponovanom arhitekturom, još „novokomponovanijeg" sadržaja (folkoteka, naravno); Amir-agin han (17-18. vek) pretvoren je u najbednije svratište, Altun-alem džamija (16. vek) više od tri godine zatvorena je za javnost...

U međuvremenu smo, uglavnom, zaboravili da je ovaj kraj, tačnije manastir Sopoćani sa okolinom, decenijama pod Uneskovom zaštitom, da nam je, praktično, u centru grada crkva Svetog Petra i Pavla, koja uz Sv. Donata u Zadru, predstavlja najstariji sakralni objekat srednjovekovne arhitekture na Balkanu, da obnavljanje Đurđevih stupova počinje da liči na gradnju vojnog utvrđenja, a sve manje na obnovu kulturno-istorijskog spomenika... U ovakvim prilikama uvek se setim one sjajne poslovice koja kaže da nismo nekulturni što smo siromašni, nego siromašni što smo nekulturni i da očit nedostatak novca nije uvek opravdanje.

Mislim da bi svakom ko ima imalo mozga bilo jasno da čitav ovaj kraj može da živi od „prodaje" kulturne baštine, da je „pakuje" u smislene turističke ture, da interkulturalnost koju mi na istinski način, s malim usponima i padovima, živimo na ovim prostorima, pokazujemo svima koji žele tako nešto da vide i dožive, da duhovito plasiramo svoje ugostiteljske brendove - dobru domaću hranu, nenadmašne ćevape, mantije, sjenički sir i ostalo, da sa ostatkom sveta podelimo svoju tradicionalnu dobrodušnost, srdačnost i topao domaćinski odnos. Nažalost, Srbija kao da se stidi ili želi da zaboravi da ima divnu kulturnu zaostavštinu koju joj je u amanet ostavila i moćna osmanska imperija. Srbija taj blagoslov krije isto onako beslovesno kako se kriju prednosti nacionalnih raznovrsnosti i bogatstava kojima nacionalne manjine bogate kulturu većinskog naroda. Čini mi se da nema tog segmenta javnog života gde više pokazujemo svoju provincijsku inferiornost, neobrazovanje i komplekse nego u domenu kulture i zaštite kulturne baštine

Naravno, Srbija može i treba da menja takav pristup. Možda, za početak i kao znak dobre volje, država može osnovati kancelariju Zavoda za zaštitu spomenika u Novom Pazaru i na taj način omogućiti lokalnim stručnjacima da učine nešto više za ovaj kraj. A, kada zatreba, svakako sarađivati sa stručnjacima iz Kraljeva i Beograda, a što da ne i sa prominentnim imenima svetske kulturne scene. Nije Španija toliko daleko da se ne možemo ugledati na način na koji je ona sačuvala svoju Granadu i Alhambru i sve one neverovatne spomenike koje su im Arapi ostavili. Nisam sigurna hoće li generacije koje dolaze posle nas umeti i uspeti da oproste ono što im ostavljamo u amanet.